Moje ime je Marija Gagić, studentkinja sam treće godine srpske književnosti i jezika na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. U Sarajevo sam otišla po preporuci profesora Željka Milanovića, koji me je uputio u aktivnosti koje ćemo raditi i zadatak koji ćemo morati da ispoštujemo. U Sarajevo su došli i studenti iz nemačkog univerziteta Halea, a kao domaće vodiče smo imali studente sa Filozofskog fakulteta u Sarajevu. Naš zadatak bio je da sa obe grupe studenata vodimo intervjue sa sarajevskim intelektualcima na temu Titove antifašističke zaostavštine. Podelili smo se po grupama i u mojoj grupi su bili Aleš i Filip iz Halea i Ajla iz Sarajeva. Vodili smo interesantan razgovor sa direktoricom Historijskog muzeja Elmom Hašimbegović. Elma nas je, pre toga, provela kroz muzej i objasnila svrhu postojanja ovakvog tipa muzeja danas. Ispričala nam je potresne priče vezane za ratove u poslednjoj deceniji 20. veka koji su se vodili u Jugoslaviji, pre svega u Sarajevu. Imali smo priliku da iz prve ruke vidimo ništa manje potresne sadržaje koji su ispunili muzejsku postavku i koji svedoče o bolu koji i dalje živi u srcima svih onih koji su taj rat preživeli. Intervjuu smo vodili u njenoj kancelariji, koji je poprimio formu opuštenog i prijatnog razgovora. Elma nam je objasnila tešku situaciju kroz koju je Historijski muzej prolazio svih ovih godina, iako, nije bio usamljen – delio je sudbinu mnogih kulturnih institucija u Bosni i Hercegovini. Kao neko ko je doživeo rat, iz prve ruke nam je približila tešku i mučnu poziciju Sarajlija svih tih godina. Razgovarali smo i o reakcijama stranih posetilaca kao i domaćih turista na postavku muzeja. Dotakli smo se i važne teme danas – terora sećanja i terora zaborava koji vrše starije generacije na mlađe, kao i mediji i političari na celokupno društvo. Teror sećanja: da se sećaš onoga čega ne možeš da se setiš jer tome nisi prisustvovao, a teror zaborava – da nasilno zaboraviš ono čega se sećaš( sve ono što današnjoj politici ne ide u prilog). Naš razgovor smo zaključili jednom nemogućom, utopijskom idejom – koliko bi sve bilo mnogo bolje i normalnije da se nije desilo to što se nažalost desilo. Naše druženje i boravak se ovde nije završio. Kako bismo se što bolje upoznali sa temom, imali smo mnogo slobodnog vremena koje smo proveli u upoznavanju grada kroz druženje sa studentima iz Sarajeva. Putovali smo u prelepo Jajce gde smo obišli, između ostalog i Muzej drugog zasedanja AVNOJ-a, boravili na Plivskim jezerima, obilazili partizansko groblje i Prozor – srušeni partizanski spomenik. Obišli smo i Jablanicu, konkretno Muzej Bitke za ranjenike na Neretvi, gde smo, kao muzejski eksponat videli i most na Neretvi koji stoji srušen. Ako bih morala da zaključim i ocenim moj boravak u Sarajevu tih nedelju dana, bilo bi to najvišom ocenom, uz izrazitu želju da se tamo ponovo vratim sa prijateljima kojima želim da pokažem ono što sam videla ja i da osete ono što sam ja osetila. Upoznala sam izuzetne ljude na ovoj studentskoj razmeni koje bih dočekala u Novom Sadu, kao što je poziv da se vratim jednom u Sarajevo, kod njih, i dalje otvoren.
Marija: Opšti utisak o boravku u Sarajevu – Allgemeiner Eindruck von meinem Aufenthalt in Sarajevo
Dieser Beitrag wurde unter Blog, Elma Hašimbegović, Interview veröffentlicht. Setze ein Lesezeichen auf den Permalink.