U početku, Soraja ne razume zašto Salim plače. Do malopre je sedeo potpuno mirno, glave naslonjene na njeno rame, mlatarao nogama sedeći na klupi, uhvatio je njenu šaku i prstom pažljivo pratio linije na dlanu. Pritom je pevušio neku pesmu. Sad odjednom čuči ovde, a suze mu liju niz lice.

Osvrće se oko sebe. Klupa na kojoj sede nalazi se u senci drveta uz ulicu. Prekoputa je policijska stanica, malo dalje benzinska pumpa, iza supermarket, pokoja kuća, i … Soraja okleva. Vraća pogled na supermarket i tada joj postaje jasno. Na ulazu stoji nekoliko reklama, jedna za čokoladicu, s velikim zlatnim lavom.

Ajoj, Salime!” kaže Soraja, spušta se do maleckog i poljubi ga u čelo. „Jadni tvoj lavić.”

Plišana igračka je tokom puta potonula u moru. Salim nije uspeo da je zadrži u oluji, talas ju je odneo preko palube.

Znaš, nije se on utopio”, kaže Soraja. „Videla sam kako je otplivao. Videla sam ga na površini, dobro je plivao. More mu je bilo suviše hladno, otplivao je u Afriku.” Pokaže u pravcu juga.

Tamo su njegova braća, naravno da hoće kod njih.”

Salim je pogleda i kaže nešto. Soraja ne razume šta je izgovorio, ali zna na šta misli.

Sigurno je dobro”, kaže. „Nedostaješ mu, ali sada je sa svojom porodicom. U Africi je uvek toplo i ima mnogo životinja koje može da lovi.”

Salim klimne, pa opet nešto kaže.

Posetićemo ga sigurno”, odvrati Soraja. „Kada budeš veći, idemo na putovanje u Afriku i onda ćemo ga posetiti.”

Salim prestaje da plače. Opet uzima njenu šaku i igra se njome, ovaj put pokušava da otkrije koliko može da joj raširi prste.

Soraja mu to dopušta. Imali su sreće što je tokom puta samo lavić potonuo u moru, a ne neko od njih. Ne zna do koliko je dugo u noć oluja trajala i kako to da se brod nije prevrnuo. Kada se probudila iz nesvesti, već se bilo razdanilo, a more je bilo potpuno mirno, kao da nevremena nikada nije ni bilo. I dalje je Ališu i Salima držala čvrsto u zagrljaju, sve troje su sedeli do pasa u vodi, brod je pod težinom tonuo, ali kako god, ipak su nekako plovili.

Struja ih je nanela u blizinu neke obale, a sudeći prema položaju izlazećeg sunca, to je moralo da bude ostrvo na koje su i hteli. Soraja nije znala da li su svi koji su se na plaži u Turskoj ukrcali na brod i dalje bili tu. Činilo joj se da nisu, ali radije uopšte o tome nije razmišljala. U svakom slučaju su pogled na ostrvo i sunčevi zraci prilično brzo u ljudima probudili volju za životom, golim su rukama veslali ka obali. Morali su još kroz velike talase, mada, nakon onoga što su doživeli na otvorenom moru, talasi su im delovali gotovo smešno. Doteturali su se do plaže, gladni i iscrpljeni, smrznuti i potpuno mokri. Osećali su se više mrtvima nego živima, ali su uspeli: stigli su u Evropu.

Soraja gleda preko ulice ka policijskoj stanici. Tamo stoji Ališa i razgovara sa nekim čovekom, koji je upravo izašao sa ženom i decom. On pokazuje na zgradu i čini se da Ališi nešto objašnjava, potom iz džepa izvlači ceduljicu, razvija je i daje joj. Ališa gleda papir i vraća ga.

Seljak, koji je radio u polju kraj plaže, uputio ih je u policijsku stanicu. Jedan čovek sa broda koji je znao koju reč grčkog razgovarao je s njim. Rekao je da bi u stanici mogli da dobiju papire i da odatle verovatno ide i autobus za Mitilini, lučki grad, odakle trajekt vozi na kopno. Nakon što su se seljaku zahvalili na pomoći, morali su da pešače još oko sat. Sada su ovde, u mestu zvanom Molivos.

Ališa još neko vreme razgovara s čovekom i njegovom ženom, potom prelazi ulicu i spušta se kraj Soraje na klupu. Put tokom koga je morala da se bori ne samo za svoj, već i za Salimov život, ostavio je vidljive tragove, izgledala je umorno i iscrpljeno.

Ko su bili ti ljudi?” upita Soraja.

Porodica iz Sirije”, odgovara Ališa. „Došli su drugim brodom. Ali su imali više sreće od nas. Njihov krijumčar ih je pustio tek kada je oluja prošla, a imali su i bolji brod.”

Übersetzt von Anastasija Jakovljević

Dirk Reinhardt: Über die Berge und über das Meer (2020)
@ 2019 Gerstenberg Verlag, Hildesheim