Kirsten Boje – Ne plači, još si živ

Jakob

Jakob se prisjeća kako je njegov otac dobio obavještenje. Njegov otac! On je poticao iz duge linije čistokrvnih Njemaca! Ipak, sada je bio oženjen Jevrejkom.

O tome je trebalo da razmišlja janije. Pismo je stiglo na jesen. Organizacija Tot, bataljon za raščišćavanje ruševina.

,,Gospodin Šmehtel to neće dozvoliti!“ rekao je otac ubijeđeno. Gospodin Šmehtel bio je njegov šef kojem je otac bio potreban u knjigovodstvu, zato što sada, četiri godine od početka rata, više nije bilo muškaraca. Svi su bili u vojsci, u zarobljeništvu ili su poginuli, i otac je već dugo radio za njega. Kakva sreća za gospodina Šmehtela da osobe u srodstvu sa Jevrejima nijesu bile dostojne vojne službe. Otac vodi knjige gospodina Šmehtela već sedam godina otkad su ga otpustili sa mjesta učitelja. Zar bi se čovjeku koji je u srodstvu sa Jevrejima mogla povjeriti njemačka djeca? Gospodin Šmehtel, koji mu je povjerio svoje knjige, više nije mogao bez njega. To je napisao službi za raščišćavanje. To je umirilo oca. ,,Svakako ovo sve neće još dugo trajati!“ rekao je. ,,Dok god nastavljam da radim za Šmehtela.“

Dva dana kasnije došao je kući poražen. ,,Gospodin Šmehtel je primio poštu“, rekao je. ,,Vođa SS-a naredio je da svi sposobni muškarci, koji su jevrejski mješanci, i oni koji su u srodstvu sa njima, bez izuzetka, budu uklonjeni iz preduzeća u roku od tri dana i predati organizaciji Tot na rad u bataljonima za raščišćavanje ruševina.“

U vezi sa Jevrejima – to je bio otac. Jevrejski mješanac – to je bio Jakob, ali on je valjda još bio premlad. Sa trinaest godina se ne dobija pismo.

,,Ali ti ne znaš ništa o građevini!“ viknula je majka. ,,Šta ti onda treba da…“

,,Svako može da rašćišćava ruševine“ rekao je otac smrknuto. ,,I oprema i odjeća su obezbijeđeni. Moram da počnem za tri dana.“

U početku ih je bilo strah da otac više neće moći da živi s njima i da će morati da se preseli u baraku – poseban kamp za muškarce organizacije Tot. Isprva je imao taj naziv.

Na kraju, ipak, nije bilo tako. Više nije bilo prostora za život u razorenim gradovima. Ljudi iz službe za čišćenje bili su srećni kada je radna snaga imala svoje prebivalište. Svako jutro, otac bi morao biti na mjestu za prozivku u tačno određeno vrijeme. Uprkos tome, uveče bi se vraćao kasno, prljave odjeće, sa izranjavanim rukama i toliko umoran da bi zaspao, a da nije rekao ništa o tome kakav mu je bio dan.

Ali sve to nije moglo trajati još dugo, stvarno nije! Postali su mirniji, navikli su se. Otac bi išao izjutra, vraćao se uveče i, kada ne bi razmišljali o tome, mogli su se pretvarati da je sve kao i obično.

Dok nije stigla vijest. Neko je na poslu pogođen u glavu komadom ruševina. Vječito su se bojali da će majka umrijeti. Sada je otac morao da umre prije nje.

Jakob se više ne sjeća sasvim dobro tih dana, ali to nije ni želio. Jedino čega se sjeća je da ga je majka odvukla u stranu, sasvim mirno, čuo je samo njen drhtavi glas. Onda se sve promijenilo.

,,Sada to moraš da znaš, Jakobe!“ rekla je. ,,Smrću tvoga oca izgubili smo zaštitu. Kao njegova žena bila sam zaštićena od progona, sada više ne. Sada sam samo ja, a ne više žena jednog čistokrvnog Njemca. Imam slovo J u pasošu i u ličnoj karti, a drugo ime mi je Sara. Znaš šta to znači.“

,,Ne smiju te odvesti!“ povikao je Jakob. ,,Tako su mu uvijek govorili!“

,,Tvoj otac je mrtav, Jakobe!“ odgovorila je majka. ,,Sada smiju.“

Ali Jakob to nije želio da razumije. Tek što je izgubio oca, zar mu majka sad nije još potrebnija?

,,Ako budem morala da odem, ti ćeš otići kod njegovih roditelja“, rekla je. ,,Oni će te primiti, sigurno.“

Jakobu je postalo hladno. Nije poznavao babu i djeda, a ni oni nijesu željeli da upoznaju njega. Sina nijesu vidjeli još od kada se zaljubio u pogrešnu ženu. Šta da on radi kod njih? I zašto bi oni njega odjednom pustili da živi s njima?

Ali nije se protivio.

Majka mu je dala list papira. ,,Ovo je njihova adresa!“ rekla je. ,,Samo prođeš kroz grad. Ne mogu te odbiti!“

Onda ga je odjednom uzela u naručje. ,,Ali to se možda neće ni desiti!“ prošaputala je i stisnula ga još jače. ,,Svakako ovo neće još dugo trajati! Ništa ne brini, Jakobe. Možda se to neće ni desiti.“

Ali pismo za njih nikad nije stiglo, iako su svaki dan sa strahom čekali pismonošu; nije došlo do naredbe za evakuaciju, a na radiju su skoro svakodnevno obavještavali o dešavanjima na frontu; zajedno sa Istočnim frontom koji se već godinama približavao, sada je i Zapadni front uz pomoć Britanaca i Amerikanaca razarao sve više njemačkih gradova.

Tada su se počeli nadati.

Prerano.