Dirk Rajnhart – Preko brda i preko mora

,,Usporavaju“, kaže Tarekov otac. ,,Vagon ispred se zaustavlja. Ne vidim zašto, nema prepreka. Sada se zaustavljaju i ostali.“

,,Vidim“, kaže Aškan. ,,Cijeli voz staje. Neki naprijed izlaze, zar ne?“

,,Da.“ Tarekov otac okreće točkić na dvogledu. ,,Trojica ih je. Pokazuju u našem pravcu.“ Odjednom spušta dvogled. ,,Mislim da su nas primijetili“, kaže on nehotice snižavajući glas. ,,Sada oni nas posmatraju, kao i mi njih.“

,,Ali kako su mogli da nas vide odatle?“ pita Tarek. ,,Nismo se pomjerili“

Aškan pokazuje na sunce, koje je u kasnim popodnevnim satima direktno nasuprot njih. ,,Jesmo“, kaže on. ,,Pomjerili smo dvogled. Pretpostavljam da su vidjeli odraz. A ako nije to, onda je to bio jedan od dronova.“ On pokazuje na nebo. ,,Ne možeš se sakriti od njih. Čuo sam da prepoznaju i koje cipele nosiš.“

Tarek spusti pogled na vojni konvoj. Prašina koju je podigao tokom putovanja polako se sliježe. Izgleda prijeteće, sada dok vozila stoje siva i nijema u ravnici.

,,Zar ne treba da se sklonimo?“ pita on. ,,Ne“, kaže Aškan. ,,Nagli pokreti nas čine sumnjivim. Neka nas gledaju koliko hoće. Ne ličimo na talibane.“

Tarek gleda trome, teško natovarene kamile na kojima sjede. Aškan je u pravu. Vidi se da nisu borci, već da dolaze sa pijace. Rano ujutru, po planu, natovarili su bale vune na kamile i odjahali. Nisu išli putem kroz ravnicu, iako je kraći i manje naporan, već – i to je bila Tarekova ideja – kroz planine, stazom koju je otkrio u jednom od svojih pohoda sa Džamalom. Na taj način izbjegli su američke patrole i dospjeli do pijace, a da ih one ne ometaju.

Ubrzo su prodali vunu. Roba je dobra i bilo je dovoljno zainteresovanih. Novcem su sebi obezbijedili sve što im je potrebno za proljećni pohod i boravak u ljetnjem kampu: čaj i pirinač, brašno, i šećer, i suvo voće, kerozin za lampe, lijekove i nešto posuđa, materijal za žene i alat za muškarce. Sada sve visi sa kamila u velikim vrećama dok se vraćaju u logor. Opet su krenuli putem kroz planine. A ovdje, na mjestu, odakle se vidik prostire daleko niz ravnicu, uočili su američka vozila.

,,Nije samo patrola“, kaže Aškan, koji je sada preuzeo dvogled. ,,To je borbena jedinica. Imaju tenkove. I raketne bacače.“

,,To znači“, kaže Tarek, ,,da bi mogli…“

Konvoj je udaljen više od kilometra od njih, možda čak i dva. Ipak, Tarek je čuo da su američke puške toliko dobre da mogu da pogode na ovoj razdaljini. A zvuk pucnja ne bi dopro do njih, ako bi već bili mrtvi. Dok razmišlja o tome, muka mu je u stomaku.

,,Da“, odgovara Aškan. ,,One bi nas mogle… Trebalo bi polako da okrenemo kamile, oče. Pa da vide da ni mi na drugoj strani nemamo oružje.“

Tarekov otac klima glavom. Rade ono što je Aškan predložio. Svako pušta svoju kamilu da rotira oko svoje ose na mjestu gdje stoji. Životinje u početku ne žele, jer ne shvataju za šta bi trud trebalo da bude dobar. Ali nakon nekoliko jakih udaraca štapovima po osjetljivim djelovima tijela, one odustaju od otpora.

,,Da li nas još uvijek posmatraju?“ pita Tarek kada su završili svoj manevar.

,,Ne, sklonili su dvogled“, odgovara Aškan, pružajući ga Tareku. ,,Očigledno su se smirili.“

Tarek gleda kroz njega. Sada može bolje da vidi konvoj. Liči mu na kolonu smrtonosnih insekata, tenkovi podsjećaju na bube, raketni bacači na skakavce. Vojnici koji su se iskrcali nose maskirne borbene uniforme. Penju se nazad u svoj vagon i voz odlazi. Ubrzo se ponovo diže prašina koja im je skrenula pažnju na Amerikance.

,,Dobro je što smo išli putem kroz planine“, kaže Tarekov otac cokćući jezikom i udarajući kamilu štapom. ,,Bio je to mudar predlog, Tarek.“

Njegova kamila kreće, a za njom i druge dvije. Tarek iznenađeno gleda naprijed. Očekivao je da će ga otac danas opomenuti za grešku koju je sinoć napravio pored vatre, ali on to ne radi. Naprotiv, već ga je nekoliko puta pohvalio. To je neobično. Inače uvijek slijedi princip da previše pohvala kvari karakter. Izgleda, međutim, da to danas nije slučaj, barem ne za Tareka.

Poslije nekog vremena stižu do doline rijeke duboko usječene u planine. Staza se spušta do obale. Moraju biti oprezni, pogrešan korak jedne od kamila u ovom trenutku može imati strašne posljedice. Kada siđu dolje, puštaju životinje da se napoje i piju iz bistre, hladne vode. Zatim prelaze rijeku i jašu sličnim uskim serpentinama s druge strane.

Sve vrijeme Tarek ima osjećaj da ih neko posmatra. A kad stignu do vrha padine, vidi da mu slutnja nije bila pogrešna. Staza se savija oko stijene i nastavlja se ka dolini rijeke. A iza stijene, na izbočini malo iznad staze, čuči pet figura, skoro kao ptice grabljivice. Sjede na petama i izgleda kao da tu sjede satima. Svako od njih na leđima ima pušku, a jedan nosi i projektil, onaj koji može da uništi tenkove. Imaju crne turbane i crne brade. To su talibani.

Tarekov otac na trenutak oklijeva kada ih ugleda. Stavlja desnu ruku na srce i klima im glavom. Zatim ponovo cokne jezikom i želi da projaše pored njih. Ali, u istom trenutku, jedan od njih, koji je izgleda malo stariji od ostalih, skoči na stazu i prepriječi im put.

,,Ovdje gore rijetko srećemo druge ljude“, kaže on. Glas mu je veoma visok i tanan i ne ide uz njegov ratnički izgled. ,,Šteta je da propustimo priliku da razmijenimo ideje. Ili vam je vrijeme ograničeno.“

Tarekov otac izvodi naklon. ,,Izvinite“, kaže on. ,,Nijesmo željeli da budemo nepristojni. Ali prešli smo dug put i moramo biti u logoru prije zalaska sunca.“

______________________________________________________________________________

Taliban se ceri. ,,U vašem logoru Kuči“, dodaje on, a način na koji to kaže ne zvuči naročito prijateljski.

,,Da.“ , odgovara Tarekov otac. ,,U našem logoru Kuči. Dobro si nas prepoznao.“

U međuvremenu, dva mlađa talibana su takođe skočila sa uzvišenja na stazu. Jedan počinje da pretražuje vreće koje vise sa Aškanove kamile, drugi se okreće Tareku. Još je veoma mlad, ne mnogo stariji od Tareka; posmatra ga radoznalo. Tarek mu prepoznaje lice.

Otac se okreće u sedlu. Smrknutog izraza lica posmatra kako dvojica talibana ne samo da pipaju vreće, već ih sada i otvaraju i čačkaju po njima oružjem. Okreće se nazad ka starijem.

,,Imamo veliku sreću,“ kaže on.

Taliban začuđeno podiže obrve. ,,Kako to misliš?“ pita.

,,Pa čuo sam da u ovim planinama ima razbojnika,“ odgovara Tarekov otac. ,,Dakle, sreća je što smo vas sreli. Jer vi nijeste razbojnici. Nego talibani.“

Ironija u njegovim riječima je veoma suptilna. Ne možete da je ignorišete, ali nije ni direktna uvreda. Taliban ga mrko gleda, ali onda mu se lice razvedri.

,,Da, mi smo talibani“, kaže on. ,,Veoma dobro ste nas prepoznali. Vidim da se razumijemo.“

On daje kratko naređenje mlađima, nakon čega oni puštaju vreće i povlače se. Ipak, ostaju da stoje na ivici staze, sa oružjem u rukama.

,,Kad ste već, kako tvrdite, prešli tako dug put“, kaže stariji taliban, ,,sigurno mi možete reći da li ste sreli nekog usput. Amerikance na primjer.“

,,Moguće“ , kaže Tarekov otac.

,,Moguće? Šta to treba da znači?“

,,Moguće znači moguće. Nismo ih direktno sreli. Ali smo ih vidjeli. Voz sa tenkovima i raketama. Dolje u ravnici.“ On opisuje rutu kojom je prošao američki vojni konvoj.

Taliban sa raketom, stojeći na uzvišici koja gleda na stazu, prezrivo se osmjehuje. ,,Amerikanci su kukavice“, kaže on. ,,Ne usuđuju se da idu u planine. Zato što se ovdje ne mogu sakriti u tenkovima.“

Tarekov otac sliježe ramenima. ,,Neki se ne usuđuju da krenu gore, drugi se ne usuđuju da siđu“, kaže on. ,,Takav je život.“

Tarek osjeća kako mu na čelu izbijaju sitne kapljice znoja. Želio bi da njegov otac prestane sa zadirkivanjem. Ne bi imali šanse u borbi. Ovi nose puške, a njih je troje – protiv petoro; i kao drugo, oni oružje koriste samo za gađanje divljači ili za odbranu od vukova i medvjeda. Ne koriste ih protiv ljudi. Talibani sa tim ne bi imali probem.

,,Hvala na informacijama“, kaže stariji taliban, koji im još uvijek blokira put. ,,Cijenimo pomoć Kučija. Još više bismo, međutim, cijenili da se drže pravila islama.“

,,Zašto mislite da to ne radimo?“, pita Tarekov otac.

,,Kazali su nam da ne obavljate molitvu kako je zapisano. I da zanemarujete mjesec posta. I da se vaše žene oblače razvratno. Ali, možda ti možeš da kažeš drugačije?“

,,Život Kučija je težak“, kaže Tarekov otac. ,,Moramo da se borimo za sve. Možda ne nalazimo svakog dana vremena da se pet puta okupimo na molitvi. Ali vodimo pobožan život i nijesmo krivi. Gospod to zna.“

,,O, da? Šta vas navodi da tako mislite?“

„Osjećam to. Postoje dvije vrste ljudi. Jedni nose Boga u srcu, drugi ga nose samo u ustima. Ja pripadam prvoj vrsti.“

Taliban ga mrko gleda. Počinje da odgovara nekoliko puta, ali se onda predomisli. Konačno odstupi i pogleda Aškana i Tareka.

„Vidim da imaš dva dobra sina“, kaže on. „Čestitam ti na tome.“

,,U stvari, imam trojicu čak“, kaže Tarekov otac. ,,Ali svejedno, hvala ti.“

„Trojicu!“ ponavlja taliban idući polako ka Aškanovoj kamili. „Kada ti Bog daje toliko darova, dobro razmisli šta ćeš sa tim bogatstvom.“

Gleda Aškana u oči. Ovaj mu uzvraća mračnim pogledom, s prezirom. Tarek zna da on ne misli dobro o talibanima. O tome su rijetko govorili, ali je bilo jasno iz onoga što je mali Aškan rekao. Možda je protiv njih, misli Tarek, jer ih Čopan uvek brani.

Stariji taliban odvraća se od Aškana, prilazi Tareku i gleda ga. On neko vreme zadržava pogled, a zatim ga spušta. Taliban se okreće mlađem, onom koji je preturao po vrećama Tarekove kamile.

„Je li to on?“ pita.

Mlađi klima glavom.

„Dobro“, kaže Taliban, okrećući se opet Tareku. ,,Čujem da mnogo putuješ po ovim planinama?“

Tarekov otac se okreće. „Pomaže mi malo“, kaže.

„Nije ništa…“

„Ćuti!“ odbrusi mu taliban. „Sada govorim sa tvojim sinom. Dakle?“

Tarek pogleda mlađeg. Sada i on zna odakle ga poznaje. U svojim pohodima po planini sa Džamalom u potrazi za odbjeglim životinjama, dva ili tri puta naišao je na talibanski odred. Nikada ga nisu zaustavljali niti mu prijetili, jednom su mu čak i pomogli, jer su izdaleka vidjeli ovcu koju je tražio. Veruje da se seća da je tom susretu prisustvovao i mlađi muškarac.

,,Da, ja… ja dobro poznajem planine,“ kaže on.

,,Da, i?“ taliban se podrugljivo smije. ,,Skromnost je časna osobina. Ali ne treba pretjerivati. Kladim se da dobro poznaješ ove planine. I kako sam čuo, da si i dobar tragač?”

Tarek oklijeva. Nije siguran šta čovjek želi od njega. Samo osjeća da mora da bude oprezan. „Ne znam“, odgovara.

Taliban se okreće mlađem. ,,Šta ti kažeš?“

„Da, to je on. Umije da pročita sve tragove.“

„Eto čuješ! Već se pročulo o tvojim vještinama, mladi Kuči. Slučajno su nam potrebni tragači. Možemo ih vrlo dobro iskoristiti.“

______________________________________________________________________________

Taliban se odvraća od njega, ide naprijed pored Aškana i zauzima svoj stari položaj na putu. Tarekov otac želi nešto da kaže, ali ga ovaj prekine pokretom ruke.

„Uskoro ćemo ponovo vladati ovom zemljom“, kaže. I vjerujte mi, Kuči tada neće imati nikakva posebna prava samo zato što žive u šatorima i sele se iz jednog logora u drugi. Oni koji ne žive po pravilima islama, odgovaraće. I svako ko nam ne bude ukazivao poštovanje. Međutim“, gleda u Tarekovog oca, ,,ako je vaš sin u našim redovima, mogli bismo da zažmurimo pred jednim ili drugim prestupom.“

Tarekov otac neko vrijeme ćuti, a onda nevoljno klima glavom. „Shvatam“, kaže on.

,,O, siguran sam u to. Čim sam te vidio, znao sam da si pametan čovjek. Uskoro ćemo vas posjetiti. Do tada ćeš sigurno donijeti pravu odluku što se tvog sina tiče.“

Taliban odstupi na stranu. „Ako želite da budete u svom logoru na vrijeme, trebalo bi da jašete dalje“, kaže on. „I pazite da ne padnete u ruke razbojnicima.“

Četvorica mlađih prasnuše u glasan smijeh. Tarek osjeti nemoćni bijes svog oca. Aškanova ruka se takođe na trenutak trgla prema pušci. Ali s obzirom na ogromnu nadmoć, nemaju izbora nego da nastave svojim putem, poniženi podrugljivim pogledima talibana.

Tek kada ih više nema na vidiku, Tarek odahne. Sve vrijeme se plašio najgoreg. Svi znaju da se pogled kojim taliban vrijeba u trenu može pretvoriti u brutalno nasilje. Laknulo mu je što nije došlo do toga. Istovremeno, zabrinut je zbog onog što su rekli. Očigledno im je zapao za oko i to nije dobro. Obično se loše završi, misli, kada se takvi ljudi bave tobom.

______________________________________________________________________________

Čeka dok ne stignu do mjesta gde se staza širi. Zatim požuri svoju kamilu i projaše pored Aškana naprijed do oca.

„Izgledali su kao da su tu samo zbog nas“, kaže. „Ali kako su znali da dolazimo?“

„Kladim se da je to bio Čopan“, kaže Aškan s leđa. ,,Bio je tu kada smo jutros odlučili da jašemo kroz planine.“

,,Da, ali ima mnogo puteva kroz planine. Samo sam ja znao da ćemo izabrati ovaj.“

,,Zato su čekali pored rijeke. Kojim god putem da kreneš, samo na ovom mjestu možeš da pređeš rijeku.

Aškan ljutito frkće. „Ako vidim tog tipa, ja ću…“

„Nećeš ništa!“ prekida ga Tarekov otac. ,,A sad umukni i ostavi me na miru. Moram da razmislim.“