Kirsten Boje – Ne plači, još si živ

Herman

Ostali su otišli, majke su ih zvale kući. Deco!

Herman ima četrnaest godina, znači odrastao je. U poslednjim danima rata mogao je čak i da učestvuje u Folksšturmu, niko ga ne bi sprečio; na kraju krajeva, bio je vođa Hitlerjugenda. Morali su da ga slušaju u njegovoj družini, svi. To je sad prošlost.

Majka ga nije pustila u Folksšturm, obavezno je bilo tek od šesnaeste. „Zar misliš da mi nije dovoljno što imam jednog bogalja u porodici?” vikala je.

Ali Herman bi bio oprezan, Herman je pametan, Herman sigurno ne bi dozvolio da mu raznesu obe noge. Herman bi stajao iza barikada i pancerfaustom pokazao krezavim Englezima da nemaju nikakve šanse protiv mladog Nemca, pancerfaust, to bi mu se dopalo.

Nažalost, to ionako više nije bilo moguće. Zato što je gaulajter Kaufman predao grad bez borbe. Bez borbe! Taj ponosni Hamburg! Kakva sramota. Zar su zbog toga patili toliko dugo? I to od svih ljudi, krezavim Englezima čijim bombarderima mogu da zahvale za sve ove ruševine. A oni se sad vozaju ulicama u svojim džipovima i prave se važni. Kada bi Herman imao granatu, brzo bi par njihovih ostalo bez nogu.

Herman šutira kamen ispred sebe. Već mu se odlepio đon sa desne cipele, nema veze. Svakako mu je mala.

„Zašto ne mogu da obujem očeve cipele?” ljutito je rekao, kada je uveče izuo tesne cipele i masirao iskrivljene, grimizne prste na nogama. „Njemu ionako više ne trebaju.”

Otac je sa kuhinjskog kauča na kom je provodio dane snažno zamahnuo da ga udari štakom, kao što je to uvek radio. To je bilo jedino što je još mogao, jedino za šta su mu štake služile. Za kretanje mu svakako nisu trebale

„Cipele ostaju u ormaru!” viknuo je otac. „Trebaće mi kad dobijem proteze!”

Majka mu je uputila pogled i Herman se munjevito izmakao kako bi izbegao štaku. Majka je hitro zgrabila šolju sa stola kako je otac u svom besu ne bi srušio štakom na pod. Teško da bi nabavili novu šolju.

„Proteze!” odbrusio je Herman kada je bos pobegao u hodnik. Odakle bi se stvorile tako brzo? Bilo je toliko muškaraca kojima su proteze sada bile potrebne, a bolnice su bile srušene, bile pretrpane, nema ni radionica, a ni novca. Ocu su već obećali proteze kada su mu, nakon što je pogođen granatom, amputirali noge u privremenoj bolnici, jednu malo iznad kolena, drugu još više. „Pomoću njih ćete opet moći da skačete kao lane!” rekao je lekar ohrabrujuće. Poslednjih godina je toliko udova amputirao da odavno više nije brojao. Sažaljenje je još uvek osećao. „Kada se rat završi. Nakon pobede. Ne brinite!”

Tako je otac pričao kada su ga iz poljske bolnice doveli kući. Da li je on tada verovao u to? Proteze, ma da. Ko više nema noge – nema noge.

Herman šutira kamen na jednu od mnogo gomila šuta na ivičnjaku. Ne želi da stigne kući, jer zna šta ga čeka. Treba da proverava oca na svaka dva sata, tako je obećao. Kako bi video da li treba da ga nosi dole, do međusprata, gde je na pola stepeništa toalet za četiri stanara. Kako bi otac inače stigao tamo?

Međutim, kada je napolju Herman to iznova zaboravlja, a možda i želi da zaboravi. Juče se otac za to vreme opet upišao. Uvek nešto ode pored flaše. Herman to ne želi da doživljava svaki dan, a i smrad iz kuhinje više ne može da se ukloni. Uvukao se u kuhinjski kauč.

Kada Herman dođe tako kasno majka ga grdi, najviše bi voleo da se sakrije napolju u ruševinama. Ali odakle onda da nabavlja hranu.

Herman uzdiše. Barem se više ne gadi toliko kao na početku.