Soraja ga pogleda iznenađeno. Mali moj bata, pomisli. A onda se seti da je ranije Đamila njoj ponekad tako tepala. Pomisli na svoju sestru i odjednom, kao grom iz vedra neba, protiv njene volje, suze joj navru. To joj se nije desilo tokom celog bekstva, ni kada se rastajala od oca, ni kada je uzaludno čekala Tareka, ni kad je Jusuf vikao na nju dole u mračnoj fabrici, ali sada se gotovo srušila.
Ališa pričeka dok se ona ne umiri, pa kaže: „Salim hoće da zna zašto si tako tužna”.
„Oh!” Soraja obriše suze s lica. „Reci mu… ne znam. Reci mu da sam srećna što smo prešli preko mora i što se nismo utopili.”
Ališa prevodi. Salim ih dohvati obe, čvrsto ih obgrli, zatim izusti nešto.
„Kaže da nas je kad su naišli jako visoki talasi isto ovako držao, kao sad. Da nije bilo njega, obe bismo pale s broda i utopile se.”
„Da”, kaže Soraja i pomiluje ga po kosi, „Dobro si to uradio. Spasio si nas.”
Nešto kasnije prelaze ulicu i ulaze u policijsku stanicu. U dugačkom redu stoje ljudi koji su u toku noći stigli čamcima. Načekaće se dok ne stignu na red. Ališa po dogovoru obavlja sve razgovore, dok Soraja samo sedi sa Salimom u krilu. I dalje joj teško pada da se ponaša kao devojčica. Najradije bi pogledala policajca direktno u oči, ali onda se seti brojnih Đamilinih saveta i spusti pogled.
Ne razume o čemu pričaju. Tu je i prevodilac, koji prevodi sa grčkog na arapski, ali ona ne zna ni jedan od ta dva jezika. U jednom trenutku, krajičkom oka, hvata Ališu kako pokazuje svoj i Salimov pasoš. Zatim deluje kao da počinju da pričaju o njoj. Ališa pokazuje u pravcu mora i verovatno sada prepričava kako je Soraja navodno izgubila pasoš. Policajci je gledaju sumnjičavo. Prevodilac joj kaže nešto na arapskom. Ona nakratko podiže pogled ali ga odmah zatim spusti. Ališa odgovara umesto nje, kao što su se dogovorile. Sledi momenat tišine. Policajci je posmatraju, zatim daju znak prevodiocu. On joj se iznenada obraća na paštunskom.
„Zašto si napustila Afganistan?”
Ovo pitanje je u prvi mah preseca, ali ne dozvoljava da se to primeti. Srećom uspeva da ostane pribrana i da ga ni ne pogleda.
Opet tišina. A onda Salim spašava situaciju obavijajući joj se rukama oko vrata i stavljajući glavu na njeno rame. Ona ga potapše po leđima. Dva policajca, od kojih jedan postavlja pitanja a drugi sedi za kompjuterom i tu i tamo nešto otkuca, oklevaju na trenutak, zatim se pogledaju, popune ta tri dragocena papira i zajedno sa pasošima ih predaju Ališi preko stola. Odmah potom smeju da napuste prostoriju, sledeći se pozivaju da uđu.
Napolju se vraćajuna klupu i sednu u hlad. U međuvremenu je s plaže stiglo još ljudi i red se proteže sve do ulice. Soraja ih posmatra, zatim vidi da joj Ališa pruža jedan od papira koji su dobili. Uzima ga i stavlja u ranac.
„Hvala vam”, kaže tiho, „Hvala vam što ste uz mene.”
Ališa se nasmeje i nagne se prema njoj, kako bi joj namestila maramu, i dalje vlažnu od morske vode.
„Nema na čemu, sestro”, kaže.
Übersetzt von Katarina Čemerlić
Dirk Reinhardt: Über die Berge und über das Meer (2020)
@ 2019 Gerstenberg Verlag, Hildesheim