Dirk Rajnhart – Preko brda i preko mora (2)

„Rekli su da su policajci bili poprilično nervozni, jer sada mnogo ljudi dolazi s mora, ali su zapravo bili ljubazni. Dali su im nešto novca i neki papir, čovek mi ga je pokazao. S tim papirom mogu besplatno trajektom da dođu do kopna i onda imaju još četiri nedelje da odu dalje na sever.”

Soraja je gleda zapanjeno. Pošto je do sada uvek morala da se skriva od policije nije očekivala da će ovde, u Grčkoj, policija biti tako ljubazna. Ne može da veruje.

„To znači da svako može samo tako da ode u tu policijsku stanicu i dobiće takav papir?” pita.

„Nažalost, ne”, odgovara Ališa i odmahuje glavom. „To važi samo za ljude koji dolaze iz Sirije. Oni imaju prednost. Jer beže od rata.”

„A ̶ ostali?”

„Oni moraju da ostanu na ostrvu gde će biti prebačeni u neki kamp za izbeglice.” Ališa sleže ramenima gotovo kao da se izvinjava. „Onaj čovek je rekao da su tamo poprilično loši uslovi i da ko jednom tamo ode, ne izađe odatle baš tako brzo.”

Soraja se oslanja na kolena i baca pogled ka policijskoj stanici. Pomisli na Talibane i Amerikance. Pa zar ne dolazi i ona iz rata? U njenom selu joj je često tako delovalo. S druge strane: kod njih nije bilo bombi koje su gradove sravnile sa zemljom kao kod Ališe i Salima.

„Imam ovo pismo”, rekla je, „Tu piše da Talibani žele da me ubiju. Možda mi to pomogne.”

„Ne”, Ališa odmahuje rukom. „Bolje ga sačuvaj za Nemačku.”

„Da, lako je tebi. Ti ćeš dobiti taj papir. Ali kako ja da stignem do Nemačke?”

„Uspećeš”, kaže Ališa uz osmeh. „A znam i kako. Otići ćeš kao Sirijka.”

Soraja se uspravi i namršti. „Da li se ti to šališ sa mnom?”

Ališa se smeje i stavlja joj ruku na rame. „Pa nemoj odmah tako burno da reaguješ, Samire”, kaže mu. Soraja joj je pričala o svojoj prošlosti. „Veoma je prosto. Reći ćemo da si naša sestra.”

„Misliš da će nam stvarno tek tako poverovati? Pa ja nemam sirijski pasoš kao vi.”

„Pa šta? Izgubila si ga. Tamo u moru, za vreme oluje. Šta misliš koliko često im se dešava da ljudi dolaze bez pasoša?”

„Dobro, može da bude. Ali sigurno će me pitati nešto, kao test. I kada ne budem mogla da odgovorim na vašem jeziku, odaću se.”

„Naravno da hoće”, rekla je Ališa. „Zato ću ja govoriti umesto tebe. Reći ću da si u Siriji proživela tako užasne stvari da od tada više ne govoriš. Veruj mi, neće te dalje gnjaviti. Tvoje je samo da ćutiš.”

Ališa zastane i razmisli. „Pored toga”, nastavlja, „Salim će ti sesti u krilo kad budemo bili tamo. To će ih sigurno ubediti da si njegova sestra.” Prvo pogleda Soraju, zatim Salima, a onda opet Soraju. „Čak pomalo i ličite. Zaista. Tu oko očiju i usta.”

Soraja se smeje. U prvom trenutku joj Ališin predlog deluje skroz ludo, ali kada malo dublje razmisli, cela stvar joj više ne deluje toliko nemoguće. Samo ne smeju da naprave nijednu grešku i moglo bi da upali.

Pokazuje na Salima. „Moraš sve tačno da mu objasniš. Nešto će i njega sigurno pitati. Ne sme da se izlane.”

Ališa razgovara sa Salimom. On je sluša i par puta klimne, na kraju joj nešto odgovori.

„I?” pita Soraja.

„Sve je razumeo”, uverava je Ališa.

„Da, ali šta ti je na kraju rekao?”

Ališa se nasmeši. „Rekao je: Pa? Ona je ionako već kao naša sestra.”