ISPRIČAJMO PRIČU ONAKO KAKO SMO JE ZASLUŽILI

U sobi je mrkli mrak. Ni jedan jedini snop svetlosti ne uspeva da se probije kroz žaluzine. Spavam predugo, kao i uvek. Maćeha me budi nežnim glasom. „Evo, ustajem!”, dovikujem. Zna da lažem. Isuviše me dobro poznaje. Jer poznaje i mog oca. Mi volimo da se naspavamo. Ušuškam se u topao pokrivač znajući da me maćeha neće osuđivati ako ostanem da ležim još pola sata. Poznajem je već više od dvadeset godina. Ona mi je poput majke. Mnogi misle da mi je biološka majka. Ne ispravljam ih. Uvek je uredno obučena, šminkom izvuče bademaste oči da budu još veće i stalno zrači radošću i spokojem. Dok tata i ja dremuckamo, ona meditira. Kada konačno ustanem, vidim oca u hodniku i smejemo se. Oboje razbarušene kose. Moj otac je prilično introvertan čovek koji često, i naglašavam baš često, ponavlja iste priče. „Da li se sećaš kako si sa tri godine uvek govorila univerzija umesto univerzum?” Dap, zahvaljujući mom ocu i njegovom stalnom ponavljanju priča, znam. Često ga vidim u bašti kako puši s knjigom u ruci. Prekrštenih nogu i potpuno udubljen u čitanje. Svaki put kada ga vidim kako sedi među ružama i nasmejan okreće stranicu, pomislim da razumem šta je romantika.

Čudan je to par, moj otac i moja maćeha. Ona je bila njegova prva velika ljubav. Na nemirnim ulicama Teherana. Daleko od spokojne bašte koja poziva na čitanje i pušenje. Za vreme Islamske revolucije 1979. moj otac je imao četrnaest godina. Već je tada bio aktivan u nekoj komunističkoj partiji. Skandirao je parole, lepio postere po gradu i vodio antirežimske radio-emisije. Nije imao vremena za prijateljstva. Imao je misiju. To mu je polazilo za rukom tri godine, sve dok mu vlast nije ušla u trag. Preko zagonetnog telefonskog poziva saznao je da ga traže. Ispred porodične kuće bila su crna kola. Uznemiravali su mu roditelje kad nije bio kod kuće. Tada je postalo izvesno: morao je da pobegne. Nije bilo dovoljno vremena da se pozdrave kako dolikuje. Ali postojala je još jedna osoba koju je otac želeo da povede sa sobom.

Moju maćehu poznavao je iz kruga porodičnih prijatelja i oduvek mu je bila privlačna. Imala je dar da u svemu vidi dobro. Bila je neustrašivi optimista. Mom ocu je to delovalo nemoguće. Bila je nekoliko godina starija od njega i imala je mnogo udvarača, ali nijedan je nije bio dostojan. Tako makar ona kaže. Iako je mog oca navodno smatrala suviše mladim, impresionirala ju je njegova  preduzimljivost. I njenu porodicu su proganjali. Kada su njen otac i brat odlučili da pobegnu zajedno s mojim ocem, skupila je hrabrost i pošla s njima. Prvobitno nije ni trebalo da pođe s njima,jer su muškarci mislili da nema dovoljno snage i izdržljivosti za bekstvo. Ali nisu uspeli da je ubede da odustane. Duboko je udahnula i poslednja iskočila iz kombija u pokretu kako bi zajedno s tri muškarca pod okriljem noći krenula preko iranske granice prema Azerbejdžanu. Nakon višemesečnog bekstva u Rusiji im je odobren azil.  

Bili su poprilično zatreskani, kaže moj otac. Ali u Sovjetskom Savezu je posao određivao dnevni ritam. Iako su živeli u istom domu, nisu se često viđali. Koristeći lažna imena svakog dana su obavljali fizičke poslove kao bravar i krojačica. Slobodno vreme su, ako je bilo moguće, provodili zajedno. Hteo je da je zaprosi kada je imao dvadeset godina. Ali razdvojili su ih. Morali su da rade na različitim mestima i izgubili su kontakt. Otac je dobio priliku da dođe u Nemačku. Nakon mnogo godina osnovao je malu porodicu. Ja sam se rodila. Istovremeno je maćeha učinila isto to, takođe u Nemačkoj. Otac nikad nije prestao da misli na nju, na njenu snažnu volju i lep osmeh. Skoro kao da je tako moralo biti, sreo ju je opet na nekim demonstracijama. Gledao je zaneseno u njene velike bademaste oči koje su šminkom bile dodatno istaknute. Nikada nije odustala od njihove ljubavi. Nekoliko godina kasnije su se venčali.

Rado bih danas sedela pored oca u bašti i ispričala ovu ljubavnu priču kao da je istina. S ponosom bih ispričala da je jedna porodica uprkos užasima i nasilju iz prošlosti uspela da opstane. Ali nije tako.

Jer ja svoju priču izmišljam. U mojoj priči nema mesta za užase naše prošlosti. Nema mesta za rastanak od rođene majke, nema mesta za rane od bekstva, nema mesta za krvave ulice Teherana. Neću pričati o depresivnim epizodama mog oca i o njegovoj usamljenosti. Prećutaću da već dugo nismo u kontaktu. Jedva da se i sećam nepodnošljive tišine koja vlada među nama. Jer ako se prisetim, postaće istina. Postaće opipljivo a bol je suviše snažna.

Iranski režim je mom ocu onemogućio da izgradi zdrav odnos prema sebi i prema drugima, pa čak i prema ljubavi svog života – mojoj maćehi. Ostao je zaglavljen u borbi za to da već sa četrnaest godina bude odrastao, da se sa sedamnaest više nikada ne može vratiti u domovinu i da ostane snažan. Ja znam da je tužan. I izgubljen. Iza svog tog intelekta, obrazovanja i knjiga otac je ostao sedamnaestogodišnji dečak koji traži dom.   

Jednog dana otac mi je rekao: „Nedavno sam shvatio: živim u Nemačkoj i nemam domovinu.” Pronašao je azil u gomili knjiga, kod Petera Handkea i Hane Arent. Književnost mu pruža utočište. Ljudi mu to utočište ne mogu pružiti. Radije čita i puši. Sam. Moj otac čuva svoju privatnost, jer je život od njega napravio autsajdera i usamljenika. Pričanje ga je koštalo života u miru. Ćutanje o našoj zajedničkoj patnji drži nas na okupu. Tako preživljavamo. Nežna ljubavna priča mojih roditelja je način da sebi stvorimo iluziju domovine i zajednice – iako osećamo da ne pripadamo ni jednoj zajednici.

Nije ni važno da li je moja priča istinita, važno je da mi daje osećaj pripadnosti. Pričam ovu priču onako kako je trebalo da se dogodi. Želim da bude takva za mene, za mog oca i za moju maćehu. Mi zaslužujemo ovu priču. Sve dok jednom ne budemo dovoljno hrabri da pogledamo u ponor. Dok ne naučimo da razbijemo ćutanje i dok ne budemo zajedno želeli da otvorimo rane. Nadam se da će ta hrabrost uskoro doći: postepeno se raspršuje, ova iluzija.

Prevele Iva Simurdić, Biljana Kovač, Milana Milić

Original: Elena Bavandpoori: „Erzählen wir die Geschichte so, wie wir sie uns verdient haben“

auf: PS: Anmerkungen zum Literaturbetrieb / Politisch Schreiben: https://www.politischschreiben.net/erzahlen-wir-die-geschichte-so-wie-wir-sie-uns-verdient-haben/