KLIK

,,Svi ljudi imaju tajne, zar ne?“, odgovara Jule i nada se da je ovim tema zaključena. Pitanje je čudi i uznemirava. Na šta cilja? Naslućuje li šta? Jonatan se cereka. ,,Tačno“, kaže on. Trgnula se. Ne sada, ne danas, ne večeras. Danas želi da slavi, pije, pleše, smeje se. Dakle, ne danas. Nekada će ionako doći, taj trenutak. Ona ga naziva šokom normalnosti. Uvek se javi kada suoči ljude sa svojom normalnošću, kada pokaže ono što je za nju normalno. Zato što nema volje da od toga pravi tajnu, bar ne zauvek, a ni predugo. Bar ne toliko dugo da mora da laže. Ili da ćuti kada bi radije govorila. Govoriti, moći objasniti, biti shvaćen. Samo govoriti o svojoj istini, kao i o svim drugim stvarima u životu. Ne kraju, nije sve lepo, veselo ili jednostavno u životu, ni za koga. Ali kada ona govori o tome, o svom teretu, to uvek izazove neki klik kod sagovornika. Ponekad pomisli da čuje to kliktanje kao kada se nešto uključuje i isključuje. Klik. Klik i menja se mimika, držanje i oči sagovornika. Klik i normalnost je nestala, nestala poput dosadnog pop-up-a. Kao da je proglasila vanredno stanje. Svaki sledeći put taj sagovornik pažljivo bira sve što će joj reći pokušavajući da ne napravi grešku. Tu nema pomoći. Onda uvek ima osećaj da mora da objašnjava, da mu kaže šta bi on ili ona sada trebalo da uradi. Taj trenutak je nervira, ali prođe. Bar je to do sada bilo tako.

Jonatan joj sad stavlja ruku oko struka. Srce joj poskoči. Još uvek, a mislila je da je s tim gotovo. Prijateljski, ništa više, ipak se tako dogovorila sa sobom. Ako bi nešto počela sa Jonatanom, došao bi momenat, klik, i neprijatnost nakon toga još brže. Brzina neke izbacuje iz koloseka. A njega ne želi da izbaci iz koloseka. Ali Jule se zaklela, i do sada se držala toga, da neće spavati ni sa kim, a da to prethodno ne ispriča. Sve drugo boli ili nju ili tu drugu osobu. ,,Silovana sam“, uglavnom ne kaže, iako bi zapravo to želela. Zašto uvek treba naći toliko parafraza, neodređenih reči, nagoveštaja, malih laži. ,,Silovana sam, kada sam imala 9 godina.“ Zašto ne samo tako, i gotovo. Najradije i dalje tako, jer se takve priče retko jednostavno završavaju. Jednina je neuobičajena. Ali to bi bilo previše istine. To bi ih još više izbacilo iz koloseka. Zato ona kaže: ,,Imala sam loša iskustva“ i ,,To nema nikakve veze sa tobom“. Ponekad kaže i da joj je žao i da se nada da ne kvari nešto ili da nije previše naporna. Posle toga se nervira. Na kraju krajeva, šta može, i za nju je to mučno. Glup je taj klik, kada o tome govori. Ne postoji ništa što više odbija od tog klika. Želi da bude poželjna tokom seksa. Sažaljenje je sve suprotno od toga, bar za nju. Jule nije femme fragile. Uvek to kaže kada je smatraju slabijom nego što jeste. Treba sačekati da druga osoba dođe sebi, da spakuje plišane rukavice. To ne uspeva uvek. To ne mogu svi. Ali ako ona ništa ne ispriča, tipovi to shvataju lično, žene takođe. Može i njih da razume. Jeste čudno kada joj se odjednom zgade ili je uplaše, ona to ne želi ni da sakrije. Teško je to ne shvatiti lično. Ipak, nervira.

Ok, sada je već bolje: prijateljski. Apsolutno nema živaca za šok normalnosti, pogotovo ne večeras, niti sa Jonatanom. Na putu su prema Lu. Pokupiće nju i Emrea, da posle idu na elektronsku žurku na otvorenom. Jule je već pijana. Ipak, drhti u svojoj tankoj letnjoj haljini i sleže ramenima. ,,Moramo da pijemo više“, odlučna je i mora odmah da se nasmeje. Jonatan se slaže, privuče je bliže sebi i dodaje joj belo vino. Yes, tako bi trebalo da bude večeras – lagano, lepo, pijano. Jule ima 24, generacija yolo, bar vikendom, mada nije toliko stroga. Ima sreće, studiranje joj ne pada teško. Jonatan uvek prepisuje od nje.

Neko vreme su joj se sviđali ti momenti šoka normalnosti. Bilo joj je uzbudljivo da posmatra druge, da tačno vidi kako se promena odvija. Prvo se primeti promena u držanju tela,  to kratko povlačenje i uspravljanje. Onda osoba i sama primeti, ne želi sada da uradi ništa pogrešno, a pre svega ne želi da se povuče. Baš to ne. Mora pokazati da je tu, da je tu za nju, da ne odlazi. Da ni u kom slučaju ne odlazi. Da ni u kom slučaju nije šokirana, da može da se nosi sa situacijom i izdrži je, da saoseća. Kako da saoseća, ako ne poznaje tu normalnost? Zatim dolazi priča. Retko ko postavlja pitanja, iako bi to bilo očekivano. Umesto toga, većina misli da sada mora da joj pomogne. Govore joj šta mora da radi, šta bi bilo dobro za nju. Kako oni to mogu znati? Oni o tome nemaju pojma. Logično da ona zna bolje, da sebe bolje poznaje i već duže vreme živi s tim. Jule je isprobala kako različiti ljudi različito reaguju i pritom ustanovila vrlo malo razlika.

Jonatan za vikend ponovo ide kod roditelja. ,,Voleo bih da znam šta su tvoji roditelji skrivili pa ne pričaš s njima.“ Gleda Jule sa strane provocirajući je. Sede u kuhinji kod Lu. On želi da joj se dopadne, ona to zna. Zato se uvek trudi da bude žestok. Nekako sladak, ali zapravo joj se baš to sviđa, što nije žestok, nego pre budalast tip. Ali promašio je metu. Jule oseća bes. Bes jer ne može objasniti. Bes jer sada ispada nezahvalna ćerka. Šta uopšte da kaže? Danas bi trebalo da bude duga, lepa noć za letnju žurku. Ne želi da pokvari veče ni sebi ni drugima. Zato ne kaže ništa, iako mrzi da ćuti, mrzi što ne može da objasni samo zato što drugi to ne mogu da podnesu. Ali bes ne nestaje. Najradije bi vrisnula: ,,Moja majka je pustila da moj silovatelj živi sa nama!“ Ipak se sabere. Njeno veče bi propalo, pa i narednih nekoliko nedelja sa relativno novim prijateljima. Držali bi je pod staklenim zvonom. Ne bi znali kako da se nose sa njom i njenom istinom. Naporno je kad ne znaš kako da se nosiš sa nekim, u jednom trenutku bi počeli da izbegavaju Jule. Zar nije sve to već proživela i naučila da je bolje da ćuti, čak i ako boli. A osim toga: žurke pod staklenim zvonom su sranje. Tu se ne može dobro plesati. Sada mora ponovo da se nasmeje, kada zamisli stakleno zvono u svojoj veličini pod kojim pleše. Spokojna i zaštićena.

Sada je veče, ipak, gotovo. Drugačije je to zamišljala, nije imala više volje da čeka i upustila se u to sa Jonatanom. Bilo je lepo i obećavalo je mnogo. Sve do klika. Tada je on izbačen iz koloseka. Mora sada prvo to da prihvati. Ali ne prihvata, mada se pretvara i odjednom zna šta bi ona trebalo da uradi. U svakom slučaju terapija, stručna pomoć i slično. U ovakvim situacijama Jule ponekad više nema strpljenja. Što oni ne mogu da izdrže. Ne može da razume. I nije to sebi mogla da dozvoli. Sada postaje cinična, ali i nervozna. Klik i veče je gotovo. Klik i ona je odjednom problem, ona odjednom ima problem. Moraju da se brinu o njoj. Niko to ranije nije primetio. Svi su mislili da se prilično dobro snalazi sama. Oduvek i jeste, morala je od malena. Ali onda ona to i kaže, i onda dolazi klik, i, cak, kao da je ona neko drugi. Ne radi se o njenim flešbekovima, njenom gađenju ili njenom strahu. Julin problem nije njen problem.  

Prevela Jelena Mandić

Original: Anna Dobelmann: „Klick“

auf: PS: Anmerkungen zum Literaturbetrieb / Politisch Schreiben: https://www.politischschreiben.net/klick/